Arhiv tekstova
Da ni sona
Kad nas pajtaš Tuna juče razno sonma jedva sam se dovuko do vrati. I do kreveta j bilo silom doć. Jest da sam bio naputan al sam se na sona smrzo da se ne mož otkravit. Fala Bogu kako sam se do kreveta dovuko i zavuko pod dunju oma bolje. Ujtru se ne b digo. Čujem u kuće divan. Unilazim u kujnu a za astalem se divani kako ope triba it bacat snig. Promoljio glavu napolj kad ono ni za povirovat. Priko noći još zagruvalo. Ako j juče bilo do kolina sa j vala do trbuva sniga. Taman se počo češat iza glave pa tio pitat jel se faš Joza javljo, žena se javlja: »Nemaš brige faš Joza već zvo. Ni brige, Tunin unuk će ope upreć vrance u sone pa će on i tvoj pajtaš Tuna doć po tebe da zajedno odete na divan kod faš Joze«. Ručali. Nisam se ni okrenio dobro evo pajtaš Tuna unilazi pa će: »Ajde pajtaš Marne, napolju nas sone čeku a vranci bisni«. Naputo se, iđemo kroz snig, silom došli do sona. Ni smistili se redovno nismo, pajtaš Tunin unuk coknio jezikem, vranci trgli, sone skočile. Doletili do faš Joze. S putem vidim sve limuzine ostavite na sokaku zavijane, silom se vidu. Čeljadi, da ni sona ne znam kako b došli do faš Joze. Smistili se u kujnicu. Faš Jozina snaja nudi vina i rakije, čaje. Nudi da nam kuva vina i rakije. Bome donela i vrući kiflica. Pajtaš Tuna počinje: »E pajtaš Marne, jer se sićaš kako smo kadgod davno hasnirali vaše sone brez da platimo? Ni vi niste bili bogati al ste nam onda još i uzajmili novaca da vašarimo sone. Onake za radit a ni ovake kicoške što danaske imam. Ta još si mi čeko da platim i priko vrimena što smo dogovorili. E kaka smo bili onda sirotinja. Uplašim se sade kad se sitim. Ja i moji smo dovika tebe i tvojima dužni. Još ste nam mal potli uzajmili i za konje kupit kasu naši pocrkali od nikake saradže. Čeljadi, ta kako b drva iz šume doneli. Radila se i zimi. Pa kad naradiš i platiš moro si it i donet. Ako j spo snig nis mogo drugojačije neg sonma. Špediteri onda nisu pomagali. A bome su se drva i u varoš sonma nosila prodat«. »Bome istina pajto moj. Pa kako b drugojačije neg tako. Od maloći smo bili pajtaši. Sićam se da sam ko mali bio dosta sitniji od drugi a ti si mi uvik branio kasu mi tentali. Tio si se uvik samnom sigrat makar sam bio ohoho sitniji. I tvoj dada j uvik dolazio u mobu kod nas vozit drva. A bome i kukuružnjaka su se navukli sonma iz atara«, odgovaram. »Bome pajtaši moji, sićam se i kako sam išo u šumu s dadom tražit drva od kojih se pravu sone. Od bagrema jel divlje kruške su se pravile sone«. Faš Joza će. Objašnjavam: »A sićate se kase išlo led sić na Dunav. Birtaši i mesari su ga tribali kad otopli. A kako š ga vozit neg sonma. Mesari i birtaši su pravili, kopali ledenice di se led čuvo priko godine. Kako b se meso čuvalo kad dođu vrućine? Ta da ni leda, sona i ledenica kako b za Petrov dana bilo ladnog špricera pajtaši moji?«. I tako smo po dana raspredali od sona. Bome kako vidim da ni sona i danaske se ne b ni makli od kuće. Ne b bilo ovog divana a kamo l da b se štagod za kuću prinelo, odnelo jel donelo da triba.
