Arhiv tekstova
Materino prelo
Prela u Sonte sa komšijama su bila česta i to svake večeri u druge kuće. Rodbina je najviše dolazila po danu, pa su se onda pekli kolačići (krofne) i kuvo paprikaš. O adventu sridom i petkom se nije kuvalo ni jilo mesa. Inače se najviše i za komšije i za slučajne dolaske pekle koke (kokice), kuvali kukuruzi, ljusko cuncukret i sime od bundive.
Te snižne, ladne večeri 1958. godine, oma posli Sveta Tri kralja na prelo su nam stigle ujne, tete, kuma i mene dvi posestrice. Moju mater su u familije zvali teta Ana. Na slike se vidi da su pojedine ponele eklovanje. Di ne bi, kad je kod teta Ane prošloga 21. decembera 1957. g. uvedena struja. Pri struje sve vidiš ko po danu i možeš radit ručni rad koji poželjiš još ako je otac metnijo sijalicu od stopedeset.
Prelje su iz materine bliže rodbine koje su većinom stojale u Valpovu (kraju našega sela) iz kojega se dolazilo stazom po, po groblja koja je vodila pravo u Novo naselje tj. do nas. Oma se ošlo do slikara koji je živijo blizu u kadgoda lipe i velike Merglove (Merkl) palače. Njev Jožika nas je slikarnicom to veče ovikovičio zauvik. Naslikovali smo se u naše kujne sa dobro nakuritima (dobro naložitima) zidanim špojerom i pećom. U gornjemu redu (nama s live na desnu stranu) su kuma Marta Ušina (udana Vidović) (1930. – 2019.), najstarijega ujaka Stipe kćer Marica (1940. – 2022.) i ujna Ana sridnjega uja Marke žena (1926.– 2010.). U drugomu redu sidi za preljom ujna Janja (1921. – 1970.), žena najstarijega uja Stipe, materine dvi sestre teta Eva (1932. – 2014.) i Pavka (1935. – 2013.), moja mater Ana (1927. – 1993.) i ujna Kata (1932. – 2011.), a zvali smo je nina, žena najmlađega ujaka Pave. Nikima je bila strina, pa kako nisu znali reč strina nego nina, ostala nam je ujna-nina, jel uja Pajicina ujna. U trećemu redu sidi Manda (r. 1950.), njezina sestra Eva (r. 1944.) ujna Janjine i uja Stipine mlađe kćeri. Do nji sam ja, Ružica (r. 1949.). Uglavnom na prelo uveče se vodilo samo veću dicu koja mogu pišice it s’ovaj kraj sela n’ onaj. Bolesni svakako nisu mogli it.
E, kad ti dojdu rodovi u goste! To je bila neiskazana radost. Ta radost nas je vodila i još vodi. Bilo je tu još puno novopridošli, novorođeni rodova i svi smo bili blisko povezani tokom cila života. Ovako kaki su odnosi bili sa materine strane, isti taki su bili i sa očeve strane. Kad smo se udavali i ženili uzvanika je bilo obavezno priko 250. U moji je bilo 280.
Na svakomu prelu je bilo pisme i igranja makar nuz radio RR-Niš. Na ove slike je glavna pivačica bila najmlađa prelja Manda. Kad god bi se skupili na razni čestitanja imendana, karbina, prela i svakaki poslova svi bi navalili: »Ajde, Mando, zategni kojugod. Nek se znade da tu nije mrtavac«. Manda bi se kadgod malo stidila, al čim je pročačkala grlo odande je počo izlazit božancki glas. Kod treće jel četvrte kitice već smo se i svi pridruživali u »arije«, kako bi zno reč moj otac.
Kako bi to bilo prelo brez malo primundurit se (maskirat se)!? U gornjemu redu vidimo Maricu sprimitu u mušku zagrću. Na glave ima momačku šubaru od vune mladoga jaganjca, a šal i kaput su po tadašnje gradske mode. Al, Maricina mater se oma zabrinila ščim je primundurita unišla u sobu. »A..., čiji je to jel, kaput, a šal, a čija je šubara?« Opravdane su bile sumlje jel se znalo koji momak oće Maricu, a njezin otac nikako nije voljijo da se uda taka mlada (17 g.). Povr svega otac je bijo jako strog, pa su oma i svi prisutni rodovi – iju, šta će bit ako otac sazna. Konštatacija je bila da triba sliku sakrit. Ope ne valja, jel Joška slikar je bijo dobar sa ocim, pa će možda saznat priko njega. Puno pitanja i briga koje danas ne bi bile ni u naznakama. Tako je bilo. Dok divojka nije isprosita, ni se smilo ni znat ko koga nosi u srcu.
Na slike vidimo da tri prelje imu prelju, pa predu jel vunu, jel kućine (vlakna konoplje). Dvi prelje ekluju čipke za uplete na ponjava. Marta štrika ljope, a ujna Ana potkrpava vunene muške čerape. Manda, rekla bi, da pravi zvizdu od krpica, Eva ništa štrika, a ja se ne sićam šta sam prelila.
Ruža Silađev
