Arhiv tekstova
Po vika
Baka Janja prizdravila, javlja da j divan kod nas u subotu oma potli ručka. Tako i bilo. Jest da sam moro malo uranit al ni mi teško. Brzo prošlo vrime. Sam što smo se smistili kad ono vid, vid, strina Evča počinje: »Čeljadi već par dana gledim ono sokoćalo od televizije pa mi se ne viruje. Pa mi smo ošli baš, baš naprid od onog kako j bilo. Glete sam digod se okreneš štagod se pravi. Ta čeljadi kadgod je štagod bilo kad kogod ima biciglu a glete sade svaka kuća ima limuzinu, digod i dvi. Dica iđu u škulu, možu izbirnit diće i šta će. U dućanima čeljadi šta ti srce poželji, mesa kakog oš. Nema više patit se ko prija. Ako štagod ni s vidio jel zno sam gleđ malo uno sokoćalo od televizije, na nje svega, da svit može vala od tog svega skrenit malo«. Baka Janja skočila. Baš prizdravila, ni za leđa se ni uvatila. Dok razveziva pa poveziva maramo kreće: »E moja Evča neš se ti prominjit nikad kako vidim. Ti nam sade mitinguješ kako se moderno kaže a svi znamo otkal vidar duše. Prvo ću od ovog poslidnjeg što si rekla. Evča moja draga svit je već skrenio i to ni malo već mlogo, da ne mož natrag. To sokoćalo od televizije nam opralo pamet pa više ne virujemo sami sebe već njoj. A da se ne patimo pravo kažeš, prija po vika nas bilo skoro pet iljada u selu a sade skoro upola manje. Ko j lud vala dicu pravit i otranjivat? A bome mlogi ošli u bili svit rad boljeg života. Kod Hitlera ošli, Bože oprosti što ovako divanim al tako kažu. Izgleđe da tu ništa drugo ne ostaje neg moljit se. Vrag je tu umišo posla Evča moja«. Baka Marica će: »Evča, Evča, čudo j najveće kako tebe ne vodu na te mitinge što kaže Janja. Ta sićaš se i ti kako smo prija po vika napravili pumpu da možemo točit u limuzine i traktore? Sićaš se? E sade kasmo pokupovali limuzine i traktore sade za po vika se ta pumpa i zatvorila. Ta vala prija po vika smo i banku imali i eto za po vika ni nju više odavno nemamo. Zatvorila se. A kako se mal, mal šuška i pošta nam možda neb radila svaki dan a i za našu mesnu zajednicu se isto šuška. I sade b kogod reko da to ni istina al bome glete malo okolo, pa već ima di tako«. Baka Manda nastavlja: »Cigurno znam da j selo prija po vika otranilo i pridalo u zadrugu više od pet iljada debeli svinja i petsto utoviti junadi. I vagu smo imali al su ju odneli. Danaske svićom moraš tražit svinjče a o junetu ne triba ni divanit.« Objašnjava da su nam i prugu i stanicu odneli. »E šta smo imali a više nemamo, ta ni kokoša više nemamo Evča moja«, baka Manda će. Vidim i baka Tonka naštudirala šta će kazat: »Čeljadi prija po vika tamo di se pravu brodovi radilo više neg dvisto čeljadi a sade vite koliko ji tamo radi. Ta plaćali su dicma da iđu u škule za majstore sam da se tamo vratu radit kad ju završu. A sade Evča, šta sade. Tamo radi baš ko mora kako čujem«. Slušam, pa u sebe študiram da i ne znam kako j bilo prija po vika. U sebe ću: »Bome mlogo šta se prominjilo kako čujem al zašto j ovako kako divanu a ni bolje to vala dragi Bog zna. On zna cigurno koliko j do nas a koliko do čega drugog. I sve za po vika«.
