Arhiv tekstova
Triba kazat kako jeste
Bile dvi komšince, dvi ćudi. Samo su valjda u tim i bile jednake da su obadve volile rakiju. Uvik visile edna kod druge, al edared njim zarasle staze. Nasisale se batakurnjače, pa se srepile i nije ostalo samo na vikanju i skikanju, već edna maznila drugu da se ova takim raščenila. Ova što je leđima poljubila zemlju udarila u dreku:
– Ajmana edna, ućvala, raščupača, a još i kurva! Varaš tog tvog štrapljastog blendu, a bar da si kaka persona, već da ti nije tog čvrljavog nosa, travu bi mogla pasit. I ti ‘š udarat mene?! Mene, ednu čestitu i poštenu ženu!
Raspečila noge i baš je briga što joj sramota vidi svita; graja, al sve pogrdne riči što joj na usta dođu. I zna se kraj: otrčala bistošu na tužbu, nek zna sav cirkuluš šta je bilo, al daborme da ne kaže kako je na komšincu napivala ko ona tica što ovce davi već samo tira da je dobila po njokalici.
– Dobro, ženo, sutra posli užne da si tu, a rad one kavgadžince poslaćemo policaja, pa će se vidit za koga je perje, a kome ćemo čutku zavrnit. – bistoš će oma razgalit.
Drugi dan evo dvi stare druge i bistoš uzo prida se onu što je policaj dovo. Kaže kaka je tužba na nju. U nje nije samo ruka hitra već i u jeziku vitrenjača, a svaka druga rič joj: triba kazat kako jeste!
– Da, gospodaru, plenila sam je – triba kazat kako jeste – slatko me palo. A jel ona prijavila šta je na mene lajala?
– E, nije.
– Daborme da nije! Daborme. Misli ona – triba kazat kako jeste – da ste Vi luckasti, pa ćete samo mene uzet priko kolina.
– Dobro, dobro – bistoš vidi da će tu tribat skrućit divan, pa dobro ni ne sluša već požuriva – kaži ti šta je lanila.
– Al svašta ružno, pa da je moj čovik – triba kazat kako jeste – blendo i Bog sveti zna šta još.
– I ti nju onda plenila?
– Al onako od srca – triba kazat kako jeste.
– Misliš ti da to mož tako?
– Daborme da mož kad je zaslužila.
– A čime, Bože?!
– Vikala je na mene da sam kurva.
– Ako je, al nije slobodno tuć čeljade.
– Nije?! A šta bi Vi radili, gospodaru, da ja za Vašu ženu vičem – triba kazat kako jeste – da je kurva.
Od bistoša oma posto pućak, zacrvenio se sve do pete, skočio do vrata:
– Napolje! Da Vas moje oči više ne vidile!
A kavgadžinca ruke na kukove:
– Gospodaru, šta vičete?! Ako ste Vi poludili – triba kazat kako jeste – al ja baš bogame nisam.
Pričao Marko Vojnić Purčar Pulak
Pripovitke, 1998.
