Arhiv tekstova
Dva komšije
Bili tako dva komšije pudara, pa ne znaš u kojeg je lipči komad vinograda. Lipi vinogradi, lipo voće, al se baš tu graničio pisak, pa jednom vinograd na žutom, a drugom na crnom pisku. Onaj na žutom imo čudo lipe zardelije, a onaj na crnom čudo lipe kruške. Sve je to bilo i lipo i dobro, samo je u obadvojce bila ta mana da što vide očima, to oma vaćaju i rukama. Kad su kod onog na crnom pisku već prispile kruške petrovače, a komšija mu priko noći mora pomoć brat. Kad prispiju zardelije, borme ni ovaj što ima kruške nije priko noći lin, pa tako iz godine u godinu vade oči jedan drugom.
Jedne godine rodile zardelije pa se svaki dan sve osipaju i ne mož i privuć, pa da do mraka vučeš. Goso digo čeljad na noge, pa iz dana u dan sklanjaju sve do mraka da se zardelije ne peku ni na drvetu ni na pisku. I jednog dana su zašli i u mrak, pa nisu imali kad pograbljat tragove. Glavno je da su kojikako za vida odneli voće u avliju, pa će ga tamo već nuz sviću spremit za ujtru za prodaju.
E, al goso dobro zna da će lopov najradije tisnit kad je pisak ispod drveća izgažen, pa kad su kotarice uredili, uzo on grablje jel je baš izašo i misec. Vuče on grablje prvo po stazama i tako ode uzduž čitavog vinograda. Po pisku se ne čuje bat i kad je došo pod jednu veliku zardeliju, njemu se učinilo da u lišću štogod šuška. Stao on, pa podigo oči, a kad se malo bolje zagledo – koga vidi: u rašljama sidi komšija, al s dvi dobre kotarice.
Poznavali su se ko rđave kićende, pa se nisu baš iznenadili, samo će goso na onog na drvetu:
– Komšija, alaj si ti niki poranio! Vidiš, sva nevolja je otud.
A onaj će iz rašalja:
– Vraga očevog! Sva nevolja je otud što si ti zakasnio! Ko je to još vidio da se po noći grabi vinograd.
I so tim on lipo s drveta, pa kotarice u ruke i ode ko da je bio na svom. A goso se misli jel vridi pravit graju kad ni on nije bolji, al mu vrag ne da mira kad je komšiju već uvatio, pa će povikat za njim:
– E to je lipo, rođeni komšija, pa tako. Al čekaj-čekaj, imaću ja otsele pozor na tebe.
Onaj se obazro, pa će i on kazat svoje.
– Al nemoj mislit ni ti da ću i ja bit lud, pa otsele vuć grablje po vrućem suncu. Zapamti da ću otsele i ja po noći grabit ispod moji krušaka.
Pričao Joso Knjur
Bećarski poso, 2014.
