Arhiv tekstova
»Najbolja« užina
Biov je jedan kralj koji je želiov svaki dan drugo a drugo kuvanje da ima. Tako sto dana, pa opet sto dana. I tuteg nije smio niko pisnut – možeš jal ne možeš – pa kuvači okrećedu, okrećedu dok možedu, a ondak biž ako neš da ti hrđa pojede glavu. Bila već hrpa kuvača i kad se već niko nije smiov javit, ondak došav jedan malečak deran.
– A šta bi ti tiov kad bi smiov? – kralj se grotom nasmijav.
– Kad biste bili radi dat šta musim imat, ja bi se primiov za kuvača.
– Dovoljeno ti je metnut šta oćeš ja ispod odžaka ja iz barče, ištom sto dana da bude drugo a drugo kuvanje za užinu, pa ću te lipim darom darovat, al ako ne bude ondak glava doli.
– Dobro.
– A znaš ti esapit do sto?! – kralj se opet nasmijav, kad vidi kaki je malečak.
– Četiri škulama znadem štit i esapit koliko dostane jedna parasnička glava.
Deran ćutiov i radiov. Devedeset i devet puta drugo a drugo kuvanje načiniov, a kad došav stoti dan, nije znav šta da već kuva. Mogav je dostat sve, al je već izmišav i skorup i paradičku, sve iz barče i ispod odžaka. Došav do tog da će ostat prazan sadžak na banku. Škrabav se iza uva, škrabav, okreniov se na mlogo mista u avliji i u sobe, al ja ovako ja onako, nikako da se smisli. Bilo studen, ide po avliji da razladi glavu, kad jedared zapev on za jednu hrpu. Pogledav, a to hrpa smrzutih teleći galeba.
Svaki si kruv čuva di ne bi glavu i deran odma se smisliov šta će. Prvo oprav i teleći galeba načiniov na prezlu i kad su gospoda posidali stolu deran unev:
– Izvoljite stotu užinu.
Kad je bilo po užini, kralj je uzvav kuvača, pa će ga lipim darom darivat kako mu obećav.
– Jev sam već jelo od svačega – kaže kralj – al užinu ko ova još nikad. Kaži od čeg si je gradiov?
Kazav bi on samo da smi, jer se boji da će izgubit glavu. Kralj zapev pa pita se ga i samo pita se ga, a deran ne smi da odgovori ništ. Jedared kralj vidiov da tu druge riči mora hasnirat, pa kaže:
– Neće ti nikaka fala biti samo da već čujemo šta je bilo, od čeg ova užina?
Sad deran se već ne boji, al se opet malo i žaca. Zna da je kralj ol, a tuteg su i njegova gospoda.
– Dobro, – kralj će lipo i što smirnije – ako si od čeg načiniov to mi se tako dopadalo ko ništ drugo. Samo kaži: ne branim ako je bilo i govno.
Deran se ondak morav nasmijat:
– Oprošćavajte mi, al baš to je bilo.
Pričao Antun-Ulin Burlović, Erčin, r. 1889. g.
Cvjetovi mećave, 1971.
