Arhiv tekstova
Ošli
Zima ni ni prošla a sunce grije koda j odavno proliće. Kako sam u ganku sio na stolčac u krilo mi se smistio mačak a kera žuća se nuz nogu pristavlja. U glave mi još riči kuma Evče od niki dan. Divanila kako j i njezin drugi unuk Živko sa ženom i dicma ošo u varoš. Rekli da im tamo posov, sve bližje, lakše i bržje. U kuće ostali ona i Živkovi dada i majka a ne znaš komu više fali, koj bolesniji. Kroz suze divani kako su sve iškolovali i na put izveli pa svi ošli. Divani da su im još i novaca za kuću u varoši dali. Šta će. Nisu moji ošli al mi žo. Kad se sitim kaki bio faš Joza nike godine kad mu najmlađi sin ošo u varoš živit ni mene ni dobro. Kako su ošli faš bio godin dana ko pokisnit. I tako vala mal od sunca a mal od mačka što prede vata mi drimež. Čeljadi dok drimlješ što mož nasanjat to j za nepovirovat. Ko mal budan a ko i mal drimljem. Pomišalo se pa ne znam jel drimljem jel ni. Došlo mi uglavu kako j kadgod bilo. U kuće nas tušta, dada, majka, nas tri brata Marin, Stipa, Marko sa ženama i svaki sa po tri muška diteta. Bio i četvrti brat, baća Tuna. Bio najstariji. Ni se stigo ni oženit već ga odneli u rat. Jel ošo sam? Jel tio jel ni tio od tog se ni divanilo al je cigurno da se ni vratio. Potli rata uprego dada konje pa ga s bratem išo tražit. Našli ga digot tamo zakopanog, saranitog. Šta će, doneli ga i pravoga saranili. Majka ga silom prižalila a dada ni ni smio pokazat koliko mu žo. I tako to ni dugo prošlo dadu i majku saranili. Ošli kod Tune nanaj svit. Kogod u kuće moro bit glavni pa ispalo na mene najstarijeg. Jest da j kod mene bila blagajna al smo se dogovarali oko svega. Bome smo se slagali i poštivali, braća su mi zvala baćo. Dica ko dica. Bilo svakako. Znali su tentat jedni druge i paklit al bome ako j kogod sa strane dirnio jednog onda bi svi ko sokolovi doletili. Teška su to vrimena bila. Struje ni bilo. Jedno vrime vode bilo sam u bunara na sokaku. Malo ko u dvoru imo bunar. Lito, na sokaku piska do članaka. Spala kiša a blata i vagaša da silom kolma mož proć. A duda, duda ohohoo. Mal kuća bilo da dud ni bio isprid. Mi na ćošku pa u obadva sokaka dudi Morge. Dica je kupu za rakiju a guske i patke je kupu kad iđu na Dunav. Dica vuču grane dole jel se penju na dud pa se sladu. Sokak pun dice. Jedni se sigru fodbala, drugi gućesa, treći lopova i džandara, žmure, ispod sebe... Do koje doba sigranja. I bome ni to dugo ni prošlo ošli i iz naše kuće širom. Braća sa ženama i dicma ošli obaška a osto ja sa ženom i dicma. I ope ni prošlo dugo pa se mal, mal braća dođu žalit kako im dica odlazu radit na truli zapad. Na kraju svi redom ošli. Vrag ne spava vidim sade došlo vrime ošo i moj unuk Marin. Pritrnem. Što j najgorje potli čujem da su pored Marina mlogi ošli i da se još odlazi. Sitim se oma i kako su škulari niki dan ošli pa napravili bunu što se ne pamti. Došlo mi u glavu i ono najgorje. Da možda sve ovo vamo ni sam tako. Da j to možda zapisano da tako mora. Da smo to i zaslužili. U sebe ću: »Ako su toliki ošli i mlogi će još otić ko će ostat? A zašto i da ostanu?«.
