Arhiv tekstova
Hasna od pileža
Salaš je podesan za odranjivanje pileža, na velikoj ledini za njeg ima dosta komocije, trave za guske i patke, za kokoške u travi tušta kojekaki buba, a u korlatu, u đubretu (stajnjaku) i tušta larvi od buba, koje kokoške iščeprkaju i poidu. To je od kokošivi i drugog pileža bila sporedna hasna jel su potamanile tušta buba i njevi larvi, i one su se starale da bude »ravnoteža« u lancu rane (ishrane).
Stanarice (žene koje rade poslove u avliji) su od pileža odranjivale: kokoške, pućke, guske, skoro svudan morkače, a koji su imali ledinu pod dolom odranjivali su i patke. Salašarkama je vrimenom ovaj poso bio od hasne, jel su od prodati jaja, perja i pileža pravile »sitne novce«, s kojim su izdržavali salaš u sitnim potribama kad su kupovali: petrolin; so, šećer i sve drugo za kujnu što nisu mogli sami odranit; rivarsku robu (tekstil koji su prodavali na riv /1 požunjski riv = 78,3 cm /) i kojekaki sitniž od refeša (trgovca tekstilom); igle i kojekaki sitnež za šivenje, štrikanje… itd. Ova hasna je u dosta salaša bila zdravo važna, jel su od prodatog žita i krupne živine kupovali kojekaki sersam (alat) i sermaj (pokretna imovina zemljodilca), a od »veliki novaca« kupovali su mašine, zemlju, pravili svatove, katkad plaćali štajer (porez za nasliđe). Od ti novaca nije doticalo ženama.
Salašarke su pilež odjedared prodale kasno u jesen, a ukljukane guske od materica do poklada. Najviše su hasne imale od kokošivi i gusaka, malo manje od pućaka (pura), a tu i tamo i od pataka. Morkače su odranjivali samo za se, rad ila. Piležu triba dodat i golubove, jel su reduše liti često otpravile užnu s mesom golupčića.
Koliko je poso s piležom vrimenom posto velik vidimo iz podatka da je 1890-tih godina u Subatici industrijski pogon Hartmann Rafael i Conen Vilmos godišnje izvozio jedno na drugo oko 300.000 kom. pileža i oko 40 milijuna jaja (Magyar László, »Iratvallató«).
KOKOŠKE: Od svog pileža salašari su najviše odranjivali kokoške, najlakše su ji odranjivali, najviše su ili njevo meso, imali su dosta jaja i za prodaju, a u jesen su prodali sve koje nisu mislili ostavit za se. Kad su pilići dospili za klanje najpre su klali pivčiće i kokoške koje su se iznosile, a u jesen je stanarica ošacovala koliko će joj kokica tribat za sime (za rasplod), a višak je prodala.
Priko godine uvik je imala naprodaj jaja, po di koja ji nosila prodavat na hetiji (nediljnoj pijaci), a koja je imala tušta pileža njoj je na salaš došo trgovac. Tako je bilo i u našem šoru u Đurđinu: bajmačanin Weiss Ignac bavio se trgovinom naveliko pileža, jaja i perja, »Crveni čivutin« kako ga narod zvao, hetijom se dao na glas kad će i u koji dio pustare ić kupovat jaja. Sićam se ti dolazaka ovog omanjeg, debeljuškastog trgovca rumenog lica: došo je u parasničkim kolima, s praznim košarovima u lotravama, a na njima s pljosnatim velikim drvenim škrljetkama (kavezima) za živ pilež, di je od žena pokupovo sve šta su imali naprodaj. Plaćo njim je dobru cinu, a stanarice nisu se morale bakćat oko odnošenja te robe, osim kad su mu prodale ukljukane guske.
GUSKE: Kadgod su odranjivali guske u svakom salašu, čak i u seoskim avlijama. Vazdan su na ledini pasile travu, a čim su to pokosili guščarka ji je napasivala na strniki, di su kupile rasuta zrna i pasile mlade biljke. Od svog pileţa najviđe je bilo hasne od gusaka, najpre od perja, čupali su ji godiđnje trîčetri puta, računalo se po tom kad su izležene. Zato se stanarica paštrila da što ranije nasadi guščija jaja, prija neg se razležala prva guska. Za ležanje na jajima podmetnili su mlađu pućku koja još ne prima pućka.
Trgovci su najslabije plaćali perje prvog čupanja, čupovinu, jel mu je dolnji dio badrljice često bio krvav. Perja su ostavljali za se, jel divojka u prćiji (divojačka oprema) mora ponet najmanje perja za dva-tri kreveta, u svakom krevetu: pernu (postelju napunjenu perjem), dunju (pokrivač od perja), dvi uzgljance (jastuka) s uzgljančicama i perje za dunjicu i kolivku. Svo druge perje kako su čupale prodale su ga po dobroj cini. Od oko pet gusaka mož načupat kilu perja.
Kad su u jesen obrali kuruze žene su izabrale guske za sime, na jednog guska četri guske, kako su kazale pet mu je malo tušta, a sve druge su zatvorili i kljukali, dvared na dan, pokišeljenim kuruzima u zrnu. Tako je za oko dva miseca guska od 6-7 kila udvostručila težinu.
Onomad sam pročito da ni Madžari, veliki izvoznici guščijeg mesa i džigerice (jetre), više ji neće moć izvozit u Evropu, tamo je neće kupovat jel guske silom kljukaju, po njevom tako su tu živinu mučili.
Po ondašnjem adetu gazdovanja čim je u prodaji roba prišla priko maže (kad je izmirena) kupac je oma isplatio vridnost robe. To je bilo poznato i kojekakim trgovcima, zato su se paštrili da u adventu napune dućan robom, jel kad stanarice počmu dobivat novce od debeli gusaka biće njim dobri kunčafti (mušterije, kupci).
