Arhiv tekstova
Subatičko – bajmačke huncutarije
n Ilija Stantić zvani »Tetak« je imo dnevnu »miru«, jednu đugu od 5 litara vina. A mogo je i fajin pojist.
Jedared ga pozvali u nike svatove i kad se dobro »navaćo« vina metnu ga da spava u ladnu sobu di je bila velika tepcija krumpirače za malu užnu ujtru i vangla s fancima.
Kad su došli probudit Tetka, a tepcija prazna. Nema krumpirače!
»Tetak, di su krumpirača odavle? – upita reduša. A nema ni fanaka!
»Znaš dite, kad sam se noćas prid zoru probudio bilo mi je zdravo rđavo, pa sam moro malo čalabrcnit štogod, a drugog nije bilo već tog što je bilo!
Oma mi je bilo bolje, kad sam to poio, nego kaži ti meni oćel biti vrući žmara za malu užinu i vina da zalijem?
n Tetak Ilija je uvik išo u novim papučama u varoš, liti na bosu nogu, a zimi u bilim vunenim čorapama, ali uvik u crnom svečanom ruvu.
E, al kad su ga zvali u Varošku kuću da plati »porciju« poreza, ondak je obuko radničko ruvo iz košare za krave i navuko drvene klompe punjene slamom iz svinjaka. U Varoškoj kući su ga svugdi puštili priko reda, začepili nos, a i činovnici su brzo »odsikli« manju »porciju« poreza, samo da ga se što prija kurtališu iz kancelarije.
Pa sad kažite jel Tetak bijo huncut el nije?
n Jedan dida leži u zapećku, grije stare kosti, puši stivu lulu i gleda kako se dica sigraju na astalu pod lampašom.
Na to će Mama: »Dico, pazte se možte se rasić od lampaša ako se razbije!«
Na to će dida: »Hm, što će se oni rasić to nije ništa, to će zarast! Al što će se razbit caklo, a to borme u dućanu tušta košta!«
n Bio jedan od silnih Dulićevih, bać Šime, koji je na popisu pučanstva 1933. godine izjavio da je po nacionalnosti, Slovenac. Naravna stvar od tada pa dovijeka svi su ga zvali bać Šime Slovenac.
Ode on jedared na u Bajmak na vašar, gleda niko tele da kupi i pita prodavca, gazdu njegovi godina, kako se zove:
»Ja se zovem Joso Eskim« odgovori prodavac
»Ako si ti Eskim, ja sam ondak Slovenac« na to će bać Šime, ali ja ipak nisam Slovenac već sam od Dulićevih.
»Pa nisam ni ja Eskim, već sam i ja Dulić, samo nas malo ima u Bajmaku pa me ne poznate.« odgovori prodavac.
Eto tako su se u Bajmaku na vašaru upoznali dva Dulića, jedan Slovenac i jedan Eskim.
