Arhiv tekstova
Didine pripovitke
Danas više neg ikad ljude mož podilit na: one koji rado slušaju i uče iz poučni pripovidanja i one koji to ne čine, katkad ji smatraju izmišljotinama, neistinom. Kad sam dobrim odrasto svatio sam koliko mi je bila od hasne sklonost da sam volio slušat pripovidanje stariji.
Naslušo sam se pripovidanja o događajima dalje od našeg salaša, pa i o tom ko je kako prošo u životu, a najviše sam volio slušat pripovitke iz prošlosti. Bio sam najstariji unuk kod obadva dide, pa kad smo digod išli kolima sidio sam na sicu (sjedalo) nuz kočijaša, a u toj laganoj vožnji dida je skratio vrime da mi je štogod pripovido. Tušta puta sam s njim išo u varoš (Subaticu). Put od Đurđina do varoši el natrag trajo je oko pet sati. Kaki je onda bio red, kad je stariji pripovido, mlađi ga nije prikido el mu upado u rič. Tako sam i ja ćutio i slušo.
U poznijim godinama sam svatio da mi je dida Ilija bio ritko dobar pripovidač, bio je uočan, kad mi je štogod pripovido onda je to opiso da najsitniji pojedinosti, a iz nji je znao izvuć i pouku.
Ostale su mi duboko usičene u pamćenju nike osobite rečenice el riči, srž pripovitke, događaja (na pr. veksla, njonjus, droplja, Gomboš, itd.)
Od od pripovidaka meni su bile najzanimljivije:
ČUDNA RIČ: Med didinim pripovitkama ova mi je ostala u sićanju rad onda mi čudne njegovi riči: »Kazali su stari ljudi da vekslu nije slobodno potpisat, jel ćeš propast.« To mi je onda bilo zdravo strašno, a te riči mi još i danas odzvanjaju u ušima. Tako su svitovali jedni druge, čini mi se i rad tog, jel su svatili da je pametnije štogod izbić el ne uradit, ako nisi na čisto šta mož iz tog ispast (nastat). Kadgod su se ljudi oslanjali na svitovanje starije čeljadi koji su dotleg u životu prošli kroz sve Scile i Haribde, pogotovu ko je bio u katanšagu (vojski), pa još i u ratu, taj je vidio svita i obogatio se tuđim naukom. Ko na priliku tako je u đurđinski atar dospio način sadivanja švapski krstina (u kišnim krajovima oko Alpa naši su ljudi, katane /vojnici/ vidili kako tamo zemljodilci sadivaju krstine /snopove pokošenog žita/, s uspravno namišćenim snopovima, a da se odozdol ne uplisnive, a da vlaće odozgor ne zakisne.)
Onda nisam bio sasvim na čisto šta to znači kad kogod propadne, kad priko noći spadne na prosjački štap, jedino sam svatio da je velika nesrića za čeljade el obitelj kome se to desilo, ljudi su se tog plašili i zato klonili taki poslova koji bi ji mogli dovest u propast.
U svemu tom najčudnija mi je bila rič veksla, čuo sam je samo onda divanu i posli nikad više. Valjda mi je i rad tog ostala su sićanju, jel me je posli često kopkalo da doznam šta je veksla. Dobrim posli u škuli, kad sam u financijama učio o bankarskom poslovanju, naučio sam da je veksla minica (mjenica), kako s njom triba baratat i da je ona pouzdana da će po njoj novčan dug cigurno bit (na)plaćen u ugovorenom vrimenu. Rad tog su ljudi davno izmislili tu artiju od vridnosti da zajam na kratko vrime mož dobit friško i brez kojekaki zavrzlama, da virovnik bude ciguran da će mu dužnik u određenom roku vratit dug el će ga prinudno naplatit. (Ne zna se za poriklo veksle, spominje se i u antičkom vrimenu, a kaku danas hasniramo potiče iz sridnjeg vika.)
POTRIBA NOVACA: Da bi razumili zašto su se katkad naši preci zemljodilci morali mašit zajma tribamo imat u vidu da su oni do prija Drugog svitskog rata živili i dilovali u slobodnom tržištu, onda nisu u buđelaru (novčaniku) čuvali gotov novac jel njim nije donosio hasnu, već su ga uložili u napridak gazdašaga. Zemljodilci su u škuli života naučili da će njim novci bit od veće hasne ako ji ulože u gazdaluk, di će ji radom oplimenit. Zato su »velike novce«, odjedared tušta novaca: od prodatog žita, zimi ranjenika (tovljenika) i druge živine na vašarima, što prija uložili: u odranjivanje josaga, u kupovinu sermaja (poljodilske opreme). Katkad njim se ukazala prilika i u kupovinu zemlje, pa još kad se posrićilo da napare, sastave mrginje (međe oranice), to se dešavalo obično samo jedared u životu, a to nisu smili propuštit. Od kopanja kuruza pa do vršidbe salašari su imadu velike izdatke za odranjivanje litine i josaga, a priliva novaca vrlo malo. Kad je kome iznenada rad bilo čeg i friško tribalo gotovi novaca, nji su na vekslu mogo dobit za vrlo kratko vrime.
Zemljodilci su do novaca dolazili od prodatog ovršenog žita i odranjenog josaga u jesen i zimu. Od ovršenog žita za se su ostavili kruv i sime, a višak prodali. Sve drugo šta su odranili: kuruze, ječam, zob, slamu i manje važne: sino, muvariku, bundeve, blitvu, kuružnu… su poranili s josagom, pa su mu kroz ranu i piću (kabasta rana za živinu) i svojim radom uvećali vridnost i onda ga prodali. Kad su prodali josag od njeg dobiveni »veliki novaca« tekli su (uvećavali bogatstvo), ponavljali (odivali) divojku el momka, spremali štafir neudomljenim ćerima, otpravili svatove i potrošili za druge slične prilike.
Sitne svakidašnje potribe su podmirivali sitnim novcima, kojeg su većinom stekle žene, od prodati jaja, perja, pileža (perad), ukljukani gusaka, el muškarci od trske, katkad čutaka (oklasak), pa i ogrizina (ogoljena stabaljika kuružne (kukuruzovine.)
Velika mana ovakog gazdovanja je u neravnomirnom priticanju novca, koje se obično ne poklapa s vrimenom potribe za njim. Zemljodilcu najmanje novaca pritiče u kasno proliće do vršidbe, a onda ima najveće izdatke u odranjivanju litine i josaga (blaga.) Tu je tribala velika spritnost da je salašar znao izać na kraj s velikim potribama, a da se ne nije moro mašit zajma. g
