Arhiv tekstova
Vraćanje duga
Da bi bio još cigurniji, virovnik je vraćanje duga na zajam minicom ociguravo s kezešom (jamac, žirant), koji svojom imovinom i potpisom ocigurava vraćanje zajma, ako ga dužnik ne mož vratit. Kad se tako štogod desilo sud se okomio na kezeša da plati sav el dio duga, pa onda nek se on istirava s dužnikom zašto nije mogo udovoljit obavezi plaćanja. Ko zna koliko je kezeša platilo tuđ dug, a dosta je i oni koji su rad tog propali.
Zna se za više slučajeva kako su niki zemljodilci rđavo prošli, niki i propali, izgubili dio el svu imovinu, bilo da su bili dužnici el kezeši po veksli, al kako imadu potomaka neću spominjat njeva imena, mislim da ona nisu važna, koliko sam događaj rad primera.
SLUČAJ N. N. IZ ŠUPLJAKA: Sačuvana je pripovitka o N. N. iz Šupljaka koji je početkom XX. vika bio kezeš. Dužnik nije mogo vratit cio dug, pa su sudski izvršitelji na salašu N. N. popisali svu imovinu s trideset lanaca zemlje. Sve su to prodali na doboš. Pripovidač mi je kazo da jedino nisu popisali par volova s jarmom u plugu, orali su na njivi, pa je komšija friško javio volaru da se ne vraća s njive na salaš. Sva njegova imovina je bila dosta banki da za virovnika naplati dug, a kažu još su mu i dali malo novaca, a on je moro oma da se seli sa salaša.
Posli propadanja N. N. se latio radit dvi stotine lanaca (blizo 7.200 kvadratni meteri) zemlje pod arendu (zakup zemlje), al je najpreg moro kupit dva lanca zemlje kojom je ociguro veleposidniku (njegovo ime mi je poznato) da će mu zemlju pošteno radit, da je neće zapuštit. N. N. je počo iznova gazdovat i ko velik arendaš je posli desetak godina toliko steko da je mogo kupit salaš s blizo trideset lanaca zemlje. Opet je došo na svoje, al se zato dobro naradio.
IZVADAK IZ PROPISA O POSLOVANJU VEKSLOM: List Neven, u prvom broju od 15. sičnja 1884. godine, med prvim i najvažnijim porukama čitaocima objavio je i nauk:
»Građanska prava i poznavanje dužnostih« di je upozno čitatelje:
I dio stavak 3:
»Na minicu ne mogu novac uzeti: popovi, vojnici, žene (ako nisu zabiluženi trgovci), tko ne zna pisati.
Minica je kratka isprava triba da se zove minica; suma novca gotovine, ime ko je ispiso (izdo) i onoga kome triba platiti. Potpis izdavatelja, misto i vrime izdavanja i misto onoga gdi i vrime kada triba da se plati.«
* * * * *
Veksla je dakle, papir od vridnosti u propisanom obliku s podacima koje ona mora imat da bi to i bila.
U tom broju Nevena je čitaocima upućeno važno svitovanje, nauk koliko veksla mož bit opasna u poslovanju:
»… U ostalom čuvajmo se minice, i ako baš priko nije nuždno, na minicu ne uzimajmo novac…«
I to je primer da je i onda bilo poznato ljudima da najpreg dobro razmisle dal će uzet zajam na minicu el bit kome kezeš, ako nisu zdravo cigurni da će moć udovoljit obavezi plaćanja duga pod uslovom koji je propisan pravom o minici.
Iako još ne tako davno, al do prija desetak godina, dok su i u nas odobravali kojekake zajmove ociguravane minicom, koje banka nije mogla naplatit od dužnika jel je osto brez posla, el očo u drugu državu, el iz kojeg drugog razloga, banka ga naplatila od kezeša.
Ovo su samo niki primeri koji dokazuju da su niki ljudi rđavo prošli ne zato što su potpisali vekslu, već zato što su je olako potpisali.
PROPAST ZEMLJODILCA: Najstrašnije šta se kadgod moglo desit zemljodilcu je da propadne, da ostane brez zemlje. Kome se to desilo dospio je na »prosjački štap«, moro je život počet iz početka, da nadoknadi barem dio onog šta je izgubio. Kad su ljudi živili i radili u uslovima slobodnog tržišta, država je štitila čovika, al i on je moro poštivat sve na čeg su ga obavezivali svikoliko propisi. I Onda je svako mogo napridovat radom i znanjom, al isto tako i lako propast ako nije tio el nije znao radit. Rad tog, al još više rad nepoznavanja propisa o baratanju s minicom, ljudi su se klonili da je potpišu.
U ditinjstvu je i meni to bilo strašno, bio sam očevidac kad je naš bliski rod njegovim roditeljima, jedne nedilje posli podne, sa ženom i troje male dice u kolima s jednim konjom, s dicom u praznim lotrama (stranice parasnički kola), banio na salaš. I danas se sićam riči »Ovo je sve šta mi je ostalo«, a plač žena mi je osto u sićanju na taj događaj.
Vrimenom se dotični koliko-toliko otuko, a osridnji gazda je posto kad mu je najstariji sin »uzo buđelar (novčanik) iz ruke.«
Dobrim posli sam svatio da je dotični propo zato što je lakomisleno gazdovo.
Nastavak slidi
