Arhiv tekstova
Zajam na kvitu
Otkad je »svita i vika«, od davnina, med poštenim ljudima, kako je bilo najviše bilo je i čeljadi konteni da drugog privare, a u varanju nema pisani pravila, ko je na to konten on ne bira način kako to da u radi. Take čeljadi je bilo i med našim starima. Dešavalo se, istina zdravo na ritko, da su jedni drugima uzajmljivali novce, a to su najčešće bili oni koji su jedni drugima dobro poznati. Naši su stari ritko iskali novaca na zajam, malo su imali gotovine, jel njim je novac bio u litini i josagu.
Kako su kazali »Med svakim žitom ima i kukolja«, tako je i med salašarima ima lakoumnog, nepoštenog, svita koji se ne glibe da drugog privare.
Dešavalo se da su jedni drugima davali novce na zajam, to su najčešće radili na rič, al bilo je i taki, osobito posli Prvog svitskog rata, da su novce uzajmili el iskali da njim dotični potpiše kvitu (namiru, priznanicu).
Dešavalo se da kad je dužnik vratio dug, pa još brez svidoka, virovnik kobajage (tobože) nije našo kvitu, pravdo se da je digod zaturio, al je dužniku čvrsto obećo da će mu je dat čim je nađe. Taki nečovik je posli sudu tužio dužnika da mu nije vratio novce, a dokaz mu je bila kvita u njegovim rukama. Zabadavad se dužnik pravdo da je dug pošteno vratio, al kako nije dobio svoju kvitu, nit je ona poništena, dotični je dug moro iskvitat (izravnat) još jedared, s troškovima.
PRIVARA S KVITOM: Za ovaku brezdušnu privaru znam slučaj iz pripovidanja čovika u čijem se komšilku to dogodilo, a o tom se posli uveliko pripovidalo. U pustari blizo »Bandikinog«* gvozdenog puta (željeznička pruga) imo je gazdašag imućan zemljodilac. Jedan od dalji rođaka mu je tražio na zajam tušta novaca, jel mu se ukazala prilika da napari mrginje (međa njive), da od komšije kupi desetak lanaca zemlje, za čeg nije imo dosta novaca. Ovaj čovik mu je dao novce da ji vrati u vrimenu kako su se udivanili, a za to mu je dužnik potpiso kvitu. Kad je čovik vratio novce, bila je tamo i žena virovnika i zna da je istina da nisu mogli nać kvitu, al su obećali da će je vratit kad je nađu. To je vrimenom palo u zaborav, a i zašto da se stara kad je daljem rođaku, a nuz to i dobrom prijatelju, iskvito dug pošteno i na vrime.
U tom je prošlo jedno godinu kad je virovnik naglo umro. Unuci tog čovika su još živi i zato ga spominjem N. N.
Posli smrti N. N. sin jedinac je našo tu kvitu i kako je na njoj bilo tušta novaca pito je prokatora šta mož s njom uradit, jel još važi. Onda se sin nakanio i od baćinog dužnika tražio da mu iskvita taj dug, ni ga je vratio, a dokaz je kvita u njegovim rukama. Badavad se dužnik pravdo da je on dug na vrime i u cilosti iskvito, a to je potvrdila i mater, supruga virovnika, kazala je sinu da dužnik divani istinu. Al, sin nije tio da odustane od tužbe, zapritio je dužniku da će se s njim »tirat sudom« dok mu ne iskvita dug.
PRIMJER POŠTENJA: Na dan kad se sin spremo da će ić u sud na raspravu mater je tražila da ponese jel oće da na sudu posvidoči da su dobili novce. Sin nije tio da je na kolima ponese u varoš jel bi svidočila protiv njeg, na to se ona udivanila s komšijom koji se privatio da će odnet u sud. Kad se sin uvirio koliko je mater uporna, da će ona svidočit protv njeg i osramotit ga prid sudom, odusto je od tužbe i na materin zahtiv je dužniku vratio namiru. To je jedno vrime »brujilo« po pustari, al je friško palo u zaborav jel je posli par mi-seci zaratilo i ljudi su imali druge brige, a ne da razglabaju o ovom slučaju.
I ovo je škulski primer poštenja kako je mater spričila lakumnog sina da dođe do novaca koji mu ne pripadaju.
Jeto, i tako štogod se desilo med ljudima koji su se dobro poznavali, bili su iz istog šora i dalji rođaci. Sin je znao da nije u pravu, al je po svaku cinu tio da se dočepa tuđi novaca.
Ova i njoj nalik pripovitke i prija opisani događaja naučili su ljude da triba pazit na potpis i ne mećat ga di se radi o novcima. Koliko je ovo svaćanje opstalo usađeno u ljudima znam za tušta dagađaja da »staromodniji« zemljodilci nisu tili hasnirat zajam iz tzv. »zelenog plana«. U sridini druge polovice XX. vika država ga počela davat zemljodilcima da unapride odranjivanje litine i josaga.
Za taki zajam tribalo je intabulirat dio zemlje i na primljen zajam potpisat minicu. Radio sam u trgovini zemljodilski mašina i više puta sam nagovaro poznanike i nike iz roda da se maše tog zajma, da kupe traktor i druge mašine, jel će zajam lako moć otplatit rodom litine el prodatim josagom, jel onda banke na zajam nisu računale inflaciju.
* * * * *
(* Narod je voz (vlak) na gvozdenom putu Subatica-Crvenka iz milošte zvao »Bandika«, po Anđal Bandiki (Angyal András /Madžari iz milošte András zovu »Bandi«/) u drugoj polovici XIX. vika topolskom (Bačka Topola) bećaru na velikom glasu, koji je najviše napastovo narod i otimo njim novce, u salašima kudan su 1908 godine odvukli (napravli) taj put.) g
