Arhiv tekstova
Putovi med salašima
U vrime razvoja salaša ondašnja vlast se starala da salašare ne opelješi, već da njim što više pomogne u gospodarskom napritku, jel će onda i ona (država) imat više hasne. Zato njim je država izdašno pomagala:
* za održavanje važniji prteni (litnji, zemljani) putova država je plaćala povrimene kaparove (putare), ko na priliku prten put Bajmak – Naćvin (Stari Žednik) održavo je kaparo, koji je s prolića, čim je zemlja promanila (prosušila se): očistio jendeke, ašovom usitnio zemlju da se ne pritvori u čačak, (smrznuto el osušeno i zgrudvano blato) uzrpo je oputinu (uzvišenje sa strane vagaša /kolotrag/), popunio vagaše kako bi se voda slivala u bočne jendeke. Kaparo je posli svake obilnije kiše ravno put, popunjavo vagaše viškom oputine. Najviše je pazio na velike doljače di je put uzrpavo, da se ne pravi buzalica (gusto, žitko i duboko blato) s prolića posli topljenja sniga. Na priliku: đurđinari su litnjom putom u Bajmak išli kroz Paprenjaču (dio Bajmaka), a pod (blizo) selom nuz prten put su bile tarabe (ograda od leca) salaša Mandića – »Dželata«, di se s prolića pravila velika i duboka buzalica, koju kolima nisu mogli zaobać. Onda su je salašari zaobašli i u Bajmak ušli putom nuz ondašnju dernicu (klanicu). Slika prtenog puta s jendekom (Sivački put)
DRUMOVI: S prolića se dešavalo da je voda poplavila ćupriju u dolu kod Križanovog – »Đušinog« salaša, nuz prten put koji dili subatički i bajmački atar, pa su salašari iz Stantićevog šora i bliže njima u varoš išli zaobilaznim putom priko Bajmaka.
Kaparovu su nuz drum napravili kuću u kojoj je stojo na srid dionice dugačke oko pet kilometeri, a svaki je poslendan provo na njezinom održavanju. Vrimenom su važnije drumove flasterovali najpreg makadamom (tucanikom), nike krupnom kamenom kockom, oko 20x20x20 cm, put E-5 (Subotica – Novi Sad i dalje) su betonirali, a posli asvaltirali.
VAŽNIJI PUTOVI U NAŠEM ATARU:
Svi su salaši subatičkog atara med sobom bili povezani litnjim putovima, koji su vodili od važniji okolni rata i sela, a iz varoši su bili: palićki (segedinski), senćanski, bikovački, čantavirski, naćvinski (Stari Žednik) – koji je trideseti godina XX. vika pritvoren u na glasu »betonski« E-5, »Svicki put« – pačirski, sivački, somborski, mali tavankucki, tavankucki priko Mirgeša, Kunbaje (Skenderovo) i Madaraša do Bajmaka el do Bilog Aljmaša (Bácsalmás), bajski i kelebijski put. Slika kuće kaparova kod Naćvina.
Do 1943. godine put od varoši do Kaponje je bio makadamski, a otaleg litnji do Bajmaka, prilazio je priko četri begije (ćuprije), u četri dola, od koji danas još samo kapunjska ćuprija čuva uspominu na kadgodašnje bogate dolove.
Ovi putovi su sve salaše povezali el s obližnjim selima el s našom varoši. Subatički atar prisicaju i dva prometnija litnja puta sever-jug: »Bećar atar« od Baje priko Bilog Aljmaša iđe bajskim putom do Čikerije (sela u Madžarskoj), a otaleg prisica Šebešić, Malu Bosnu, Vantelek (Pavlovac) i nuz Naćvin (Stari Žednik) priko Čantavira i Tornjoša vodi do Tise, a drugi je južnije i vodi od Aljmaša, Bajmaka priko Đurđina i Naćvina u Čantavir i otaleg priko Tornjoša dalje do Tise. Kad su napravili gvozdene putove (željeznička pruga) i gencije (željeznički kolodvor), i nuz nji su se ušorili salaši, da njim je što kraći put do utovara ranjenika (tovljenika), risa (usluga plaćena u naturi) kojeg su u branju zaradili berači kuruza iz drugi krajova, i drugi proizvoda. Zemljovidna karta s litnjim putovima i Bećar atarom.
Važnije atarske putove, koji su išli iz jednog većeg sela u drugo, ko i drumove pravili su široke na 10 fati (1 fat = 1,896 m). S obadve strane su nuz put posadili red dudova, isprid nji iskopali jendek za slivanje vode s uzrpanog puta. Kolotrag po litnjem putu se »šeto« izmed jendeka, kako su kočijaši obalizili bare i buzalice. Od davnina su se u pustari prteni putovi »šetali« livo-desno, a da se zna di je atar izmed dvi pustare obilužili su ji antama (uzvišenje od nanete zemlje), tako da se s bilo koje ante, ko panjovi u mrginju (granica izmed dvi njive), vidi liva i desna anta.
Nuz svu hasnu koju su imali od dudova oni su bili i čuvari granica njiva, jel niko nije mogo odorat od puta da pomakne svoje uvratine.
* * * * *
Još i u drugoj polovici XIX. vika, dok mriža gvozdeni putova, pa i trgovina žitom nisu bili razvijeni, naši salašari su žito često nosili i u Baju, di su ga ne peci prodali po dobroj cini, otkaleg su ga lađama Dunavom razneli u druge krajove. Često su žito tamo nosili mlit u vodenici na Dunavu, u kojoj su bolje samlili brašno neg ode u vitrenjači el suvaji (mlin u kojem su žrvanj /kamenove/ okrećali konji).
Vrimenom su se više salašara udrživali i zajedno vraćali da se obrane od bećara (razbojnici u pustari), koji su ji izvrebali i probali njim otet novce. Vraćali su se spominjanim putom »Bećar atar«, kojeg još i danas po bećarima tako zovu. g
